Пријатељи

АНА САНТОЛИКУИДО, ИТАЛИЈАНСКИ ПИСАЦ И ПЕСНИК
Моји прозори ка Србији
Знанац нам је и драги гост скоро 30 година. Као да је увек била ту, нарочито кад је тешко, кад је најтеже. Потпуно је фасцинирана косовско-метохијским фрескама и иконама. У Србији су је очарали и неки људи, неки градови, домаћа баклава, смедеревска вина, српске кобасице, црна кафа. Свој најлепши рођендан у животу провела је играјући српско коло на једној плажи. Дубоко ју је тронуо један хлеб умешен ручно и испечен у кући српских пријатеља током бомбардовања Србије 1999, који је узела као причешће. Десанка Максимовић звала ју је својом италијанском сестрицом

Пише: Драган Мраовић

Рођена је у Форенци, код Потенце (1948), у покрајини Базиликати, на југу Италије. Дипломирала енглески језик и књижевност. Живи у Барију. Објављује песме, приповетке, есеје и преводе. Основала је међународну манифестацију „Жене и поезија” и њен је председник. У редакцијама је више угледних књижевних гласила, члан Управног одбора Националног синдиката писаца, секретар Секције Националног синдиката за Пуљу и Базиликату, члан руководства ПЕН-а Италије.
Од бројних њених књига песама, на српском су доступне Камена кућа (Никшић, 1988), Путовање (Ниш, 1994), И зато ја лутам (Смедерево, 2008), као и књига приповедака Бела једрилица (1994). Приредила је више важних антологија и зборника. Преводи са енглеског. Сврстана је у антологију Италијанске списатељице друге половине XXвека, у издању Владе Италије, међу педесет жена писаца.
Песме Ане Сантоликуидо (Anna Santolikuido) преведене су на енглески, шпански, српски, чешки, грчки, словеначки, румунски, јерменски, кинески, албански, француски, мађарски. Била је врло блиска са Десанком Максимовић, која ју је звала „моја италијанска сестрица”.

Пуно сарађујете са Србијом и много сте урадили за српску културу. Откуд?
Моја веза са вашом културом и књижевношћу почела је још када сам била дете. Прва књига коју сам прочитала била је од једног руског писца. Као да се моја душа већ тад припремала за сусрет са словенским светом. А први моји сусрети са Београдом били су нешто после 1980, и то преко лингвистике. Била сам сарадник Универзитета у Барију и тако упознала професора Наума Димитријевића, са Универзитета у Београду. Он ми је отворио прозор ка Србији. Био је велики лингвиста, посебно стручан за евролингвистику. Долазио је у Бари, на Филолошки факултет, да држи предавања и курсеве из примењене лингвистике.
Касније, пошто сам један од уредника у издавачкој кући и часопису Ла Вализа, учествовала сам у тој прелепој авантури сарадње са српским писцима.
Моји контакти са Србијом ишли су и преко асоцијације „Жене и поезија”, коју сам основала и водим. Сарађивали смо непрекидно, и у оним врло тешким тренуцима, у току рата. Баш тада наше пријатељство се још више појачало. Постали смо као браћа. Јер, ваша мука и ваш рат, били су истовремено и наш бол.

Да ли је, током свих тих година, сусрет са Србијом и српском културом оставио неког трага у Вама и Вашем делу?
Много сам добила од Србије. Веома су ми важни хуманост и великодушност ваших људи. Могу да их упоредим са људима с југа Италије, с медитеранским духом. Срби имају велико срце, велики су алтруисти, а то ме подсећа на крај у ком сам рођена, на покрајину Базиликату, на Медитеран уопште. Те особине су велика духовна баштина српског народа која се дубоко урезала у мене. У књижевности, много сам научила сусрећући српске интелектуалце и писце, од Драгана Мраовића до Десанке Максимовић, моје уметничке мајке. Ту су свакако и Мома Димић (на жалост, недавно преминули), Драгомир Брајковић, Горан Ђорђевић... Везаност ваших писаца за природу, за земљу и небо, остављају дубок утисак на мене. У ствари, Срби су народ који још увек истрајно брани право на сан, народ који има храбрости да следи своје идеале. За вас, као и за све друге, важан је и материјални аспект, али је сан изнад. Са једне стране имате сан, а са друге конкретност. А сва та ваша конкретна везаност за природу, нарочито за реке, за шуме, утицала је и на мене, јер потичем из сеоског краја.

NON PLUS ULTRA

Посећујући Србију, упознали сте људе, места, јела, музику, уметност?
Била сам више пута у Србији, одлазила на Косово и Метохију. Посетила сам величанствене манастире Дечане, Грачаницу. Фасцинирана сам византијским фрескама и иконама, можда и зато што живим у делу Италије који је и сам, у једном историјском раздобљу, био део Византије. То што сам видела у српским косовским и метохијским манастирима је non plus ultra. Не постоји боље. Чудо над чудима. Страшно је што ми, западњаци, тако слабо и тако плитко познајемо ту уметничку баштину.
У Србији, видела сам градове који су ме очарали. Полудела за баклавом. Пробала лепа вина у смедеревском винском рејону. Изузетно ми се у вашој кухињи допало месо, и то нарочито на Косову и Метохији. Испечено до праве мере. Ваше кобасице су сјајне. Много ми се допада и ваша црна кафа.
Љубим вашу поезију. Песник пар екселанс је Десанка Максимовић. Дијалог који је водила у својим римама водила са царем Душаном чини је царицом поезије. Волим и ваше сликарство, нарочито оно портретно.

Неки тренуци?
Допада ми се ваша народна музика, волим ваша кола. Једном, био је мој рођендан, на једној плажи играла сам српска кола. Био је то један од мојих најлепших рођендана.

Србија се много труди да промени искривљену слику која је о њој скупо продуцирана у свету. Шта би у томе, заправо, највише требало да чини?
Треба ићи ка младима, ка школи. Недавно се моја школа збратимила са једном школом из Кине. Сви директори школа из Пуље били су у Кини. Представили смо наше школство, али и наша национална јела, нашу привреду, туристичку понуду. Наши су тамо посетили не само школе, већ и нека предузећа, на пример она за производњу свиле. Најесен ће бити узвратна посета. То, дакле, није само школска размена, него и културни и економски сусрети. И Србија може тако да ради, то може да буде добар модел и важан канал. Треба омогућити деци и младима да се сретну, без вишка посредовања, без предрасуда. Остало би дошло само. Родила би се, сигурна сам, велика пријатељства, а и понека велика љубав.

***

Дух и историја
„Ви Срби поносан сте народ, не предајете се. Ваш дух, који учи како не поклекнути, нарочито долази до изражаја у периодима кризе и опасности. Имате дубоко познавање историје, осећај за суштину њених процеса, за стварни смисао догађаја, што смо ми на Западу, изгледа, изгубили. Сигурна сам да обичан западни човек, уз часне изузетке, нема ни изблиза тако целомудрено разумевање историје какво ви имате.”

***

Хлеб
„Бомбардовање Србије 1999. године било је ужасна ствар коју је Запад учинио, криминални акт. Последице су трпљене јуче, трпе се данас, биће их сутра. Наша деца ће плаћати због тог злодела. Сећам се, током бомбардовања телефонирали смо свакодневно, потом долазили код вас. Ви сте наставили да организујете сусрете и ми смо долазили, доносили лекове за ваше болнице, покушали да вам искажемо свој стид и мало утехе. Неки тренуци су ми се урезали у сећање. У кући Љубице Милетић и Мише Ђурића, познатих писаца, ваша песникиња ми је рекла да су хлеб умесили и испекли у кући, јер је рат. Спремила је и хлеб за мене, с великом нежношћу коју ћу заувек памтити. То ме је дубоко гануло, као када узимам причешће. Сетила сам се: мајка и бака су ми причале да су и оне, током Другог светског рата, тако пекле хлеб. У том Љубичином хлебу било је толико племенитости, толико достојанства, толико поноса! Много би требало да учимо од вас.”

***

Конзулат
„Имали смо одличну сарадњу са вашим конзулатом у Барију. Морам да изразим огромно жаљење што је тај конзулат затворен после 2000. године. Био је тачка ослонца и за ваше грађане који су пролазили кроз наш град или пребивали у њему, и за нас, италијанске интелектуалце. Ту смо се сретали, договарали културну размену, организовали међусобне посете писаца, издавање књига српских писаца на италијанском и италијанских на српском.” Конзулат је, уистину, био мост између наше две културе. Чин затварања није само политички негативно одјекнуо у Барију, већ је то био и обострани културни губитак.